Nakon završetka gimnazije u jednom malom gradiću iz kog sam potekao i
do punoletstva napuštao ga samo nakratko u nekoliko navrata,došlo je
vreme da ga napustim možda i zauvek.
Pošto sam bio odlikaš a ambicije mojih roditelja bile veće i od planina
koje su opkoljavale tu varošicu,donesena je konačna odluka da nastavim
studije u Beogradu.Brižni otac i majka odmah su se dali u žestoku
„diplomatsku“aktivnost da mi obezbede smeštaj za nekoliko meseci do
raspodele u studenskim domovima.
Moram da priznam da mi je sve to nekako teško palo kao i
roditeljima,ali moralo se ići napred.Sredina u kojoj sam živeo nije
pružala ništa,ili bolje reći da je čak vukla nazad i svako ko je imao
imalo talenta i mogućnosti odlazio je glavom bez obzira.Bio sam svesan
toga ,ali moram priznati da sam osećao veliki strah od velikog grada i
neizvesnosti koja me čekala.
Pošto finansijski nismo najbolje stajali brinulo me i to kako,kakav i
koliko skup stan ćemo da nađemo.Tih poslednjih maturantskih dana kada
sam trebao da slavim ja sam provodio besane noći duboko zamišljen o
stvarima koje su me čekale.Tešio sam se činjenicom da sve ima svoj kraj
pa i taj period prilagođavanja koji mi je visio tih dana kao mač nad
vratom.
Mama bi po ceo dan delila mi savete o tome kako idem u „Beli svet“ bez
ikog svog i kako trebam da se čuvam lošeg društva :“tamo ti sine moj
đavoli kolo vode,čuvaj mi se ljubi te majka!“,zvučala je tipično
malograđanski što je bila osnovna karekteristika varoši.
A otac!?Otac je bio posebna priča.Njegovi saveti i dugotrajna predavanja
svodila su se na,pogađate,novac:“čuvaj se da te neko ne porobi.Zla su
vremena došla sine moj.Nekad si mog’o zlatne glave proći od Triglava do
Đevđelija,a sad…Zato pamet uglavu sine moj.“
Zbog ovakvih svakodnevnih naglabanja ponekad bih poželeo da krenem što
pre,iako nisam znao ni gde ni kod koga,ali sam želeo da konačno prekinem
tu nepodnošljivu neizvesnost.
A onda negde sredinom juna kao da je od Boga bila poslana,navratila je u
našu nedođiju mamina sestra Jovanka koja je živela u Beogradu.
Iako nije bila omiljena u čitavoj porodici zbog svog nemirnog duha i dva
neuspešna braka iza sebe,čim je predložila da za prvo vreme stanujem
kod nje za džabe,roditelji su ćutke prihvatili nadajući se da će mi ipak
biti lakše uz nekog svog,pa makar to bila i tetka Nemirka kako su je
nazivali svi od pogrde,zbog „kratke ženske pameti“ što je bio atribut za
žene koja su bile malo slobodnije – da ne kažem neku težu reč odmah na
početku.
Tetka se nije nameravala zadržavati dugo,došla je samo na par dana da
povadi neka dokumenta u opštini i vraća se nazad,tako da je predložila
da bi bilo dobro da krenem s’ njom da se malo adaptiram na novu
sredinu,a prijemni ispit do kog je bilo ostalo još skoro dvadeset dana
mogu da spremam i tamo.
Nevoljno,pristali smo na to,i spakovavši se krenuo sam sa tetkom duboko potišten.
Tog jutra kad sam ušao u autobus mislio sam da će mi srce prepući.Ne
mogu reći da sam ostavljao nešto vredno zbog čega bi čovek trbao
žaliti,ali sam bio tužan kao nikad do tad u životu.Gledajući u oca i
upalakanu majku na peronu,kroz prašnjavi prozor autobusa jedva sam se
savladavao da ne zaplačem.Pored mene je sedela teta započinjući priču
kojom bi me utešila:
_“Ma hajde sestriću,razvedri se,pa nije smak sveta.Eeee,znam ja najbolje
kako je to kad odlaziš.Kroz istu priču sam ti i ja prošla,zato nemoj se
ti meni sekirati,pa eto tebe kući za nepun mesec dana,čim se upišeš.Ma
hajde razvedri se.“,govorila je prošavši mi rukom kroz kosu i
nastavljajući i dalje u veselom tonu,“Da tebi kaže tvoja teka,slavićeš
ti ovaj datum kad si otišao.“
To mi je zvučalo malo čudno izmamivši mi kiseo osmeh.
„Šta je smešno!?“,upitala me očigledno zadovoljna što mi je izvukla
kakav takav osmeh.“Nije to smešno,eto Bože zdravlja pitaću te ja za
godinu dana,da li pamtiš ove reči.Pa zna tetka,prošla je i ona kroz to
kroz šta ti prolaziš sad,još ja nisam ni studije završila,…I opet šta mi
fali,više vredi moj jedan dan života nego ovih ovde ceo
vek.Videćeš,mlad čovek se lako navikne na dobro.Samo ti slušaj svoju
tetku i nećeš se kajati“,zakikotala se spustivši ruku na moje koleno.
Nekoliko narednih minuta proveli smo u tišini,a onda se opet oglasila
tetka,očigledno raspoložena za priču,predpostavljajući da me malo tuga
popustila.
„I znaš šta će ti još reći tvoja tetka,kloni se zamljaka!Što dalje od
njih!Ako ti neće napakostiti, neće ti pomoći sigurno.To sam ja najbolje
osetila na svojoj koži,zato dleko im lepa kuća“,tu je samo predahnula i
nastavila:“Pa nema tih priča koje nisu o meni pričali,al’ šta mi
mogu.Mogu smo da mi zavide.To što sam živela tako kako sam živela,i što
sam se razvodila to je moja stvar.Ja za sebe mogu reći da sam srećna i
slobodna uspešna žena.Eto videćeš,..pa moj stan vredi više nego, nego,
pola ove selendre.Evo ova garderoba što je na meni vrednija je nego sva
odeća zajedno ovih torokuša koje me ogovaraju.Ja bre znam da živim.
Eeeeh,da su mi tvoje godine,…ma ceo svet bi bio moj,al’ i ovako ne žalim se.
Ma,..jesam li ja malo dosadna!?“upitala me ponovo mi dodirnuvši koleno.
-„Nisi tetka,samo ti,…“
-„Ma ja samo želim da te malo razvedrim,a i koji savet da ti udelim,onako usput.
Ne tuguj,život brzo prolazi,a sve treba da se proba.Kad ti se nešto
izmakne onda ne vrdi tugovati,zato uzmi sve što ti život pruža.“Ponovo
je bila malo zastala,tek toliko da prekrsti svoje punačke iskvarcovane
noge i da se požali na udobnost sedišta.“-Jao,ovo je strašno kakvi
krševi voze,treba ovo izdržati“,kratko je prokomentarisala vrativši se
na glavnu temu:
-„Tebi je sigurno teško i zbog devojaka,al’ ne tuguj zbog toga,ako ih igde ima onda je to Beograd.
A stvarno vidiš,nisam te pitala,imaš li devojku?“,radoznalo me je propitala.
Zbunjen,nevoljno sam promrsio.“maaa,kakvi,…“ostajući ne dorečen.
-„E super,znači jedna tuga manje.Takav dečko ima da zavede pola Beograda“,dobacila je ponovo se kikoćući…
Nema komentara:
Objavi komentar