Kasnije te noci…
Pala je noc kada sam izasao u grad, lutajuci
besciljno ulicama. Svratio sam u neki bar i popio nekoliko piva. Um mi
je bio veoma stalozen… reskirao sam i saopstio sve mojoj rodjenoj majci.
Moram da priznam da me je ubijalo to sto nije nista odgovorila. Bilo je
na meni da pogodim sta moja majka misli ili oseca.
To je bilo dovoljno da izludi svakog muskarca.
Oko
2 ujutru, doteturao sam se do naseg bungalova i legao da spavam. Bio
sam potpuno skrsen, ali bilo je sjajno ubiti bol u mom srcu alkoholom.
Video
sam mamu tek devet sati kasnije kada sam se probudio, shvativsi da je
nas povratni let za tri sata. Istusirao sam se, spakovao i popio neki
lek za glavobolju koju sam imao, ubedjujuci sebe da budem hrabar i samo
nastavim zapoceto. Dok sam ispijao casu soka od pomorandze u kuhinji,
ugledao sam usamljenu figuru koja je sedela na plazi.
To je bila ona…
Pogledao
sam na brzinu u majcinu sobu i video da se nije cak ni spakovala. Ovo
nije imalo nikakvog smisla. Moracu ovo da resim u hodu, pa sam odlucio
da pozovem taksi i izgubim se odatle sto je pre moguce. Mozda je odlazak
bio najbolji izbor. Mozda je zelela da ostane jos na Havajima bez mene.
Odlucio sam da bar kazem mami da odlazim na aerodrom.
Izasavsi
na belu pescanu plazu, bio sam nervozan kao nikad. Mama je bila uvijena
u cebence i naocare su joj skrivale oci u koje sam tako ocajnicki zeleo
da pogledam i potrazim neki tracak nade.
Oprezno sam prisao do nje, ostavsi na bezbednoj distanci.
“Samo sam hteo da ti kazem da idem na aerodrom.” rekao sam sumorno.
“Ja uh, zao mi je sto sam upropastio nas zadnji dan odmora.” zavrsio sam, nadajuci se da ce da kaze nesto… BILO STA.
“Nikad nisam mislio da ce doci do ovoga.” Dodao sam.
I nista. Mama je samo zurila ispred sebe… kao nekakav zombi.
Nema komentara:
Objavi komentar