Svako jutro gledam slike na kojima grlim moju najdražu prijateljicu
Milku, zamišljam kako joj prste provlačim kroz dugu plavu kosu, kako je
ljubim i milujem, kako je diram po dojkama, stomaku, pa sve niže do
ženskosti…
More sperme sam prolio gledajući to lepo i plemenito
lice. Kad progovori ne mogu da se obuzdam. Želim je telesno i duhovno.
Želim je, da li je to sramota? Želim je kao nikada niko što je poželeo
nije. Želim da spojimo gola tela, da udahnemo sve lepote sveta…
Ona
zrači toplinom i ljubavlju, čistotom duše, jebozovna je do bola… Ona je
mleko života, ona slatka tečnost koja izaziva požudu, strast, ubrzani
rad srca, nervozu, bol i radost, sve to u deliću sekunde.
Ne smem
da joj kažem da je ne izgubim: „Želim da te pojebem. Daj mi svoje telo,
Milka, molim te!“. Ona nije tek bilo ko, ona mi je najbolja
prijateljica. Digne mi se svaki put kad pomislim na nju. Čini me
srećnim, a ja, tako prostački, želim da je imam. Znam, nije sve u tome,
ali ja želim da usnama i golim telima razmenimo životnu energiju. Kad mi
je najteže, kad sam bolestan i sve mi se smrači pred očima, „upalim
svetlo“ u sebi gledajući slike moje voljene Milke. I prljave misli su
čiste ako su iskrene – tešim sebe.
Bože, oprosti mi, čovek sam!
Podari mi Milku! Neka mi spoj sa njom bude poslednja želja! Neka mi telo
zamiriše telom najdraže prijateljice, a posle neka bude – volja Tvoja!
Nema komentara:
Objavi komentar