MISLI, OSEĆANJA, PITANJA

Namazana kremom i sa osmehom na licu, ležala sam ispod suncobrana i spokojno spavala. Čudno zvuči da sam nakon svih događaja i dalje sačuvala mir u sebi, bez trunke kajanja ili griže savesti. Kao da je sve to moralo da se desi, kao da je bilo suđeno. Sve se činilo tako prirodno, spontano… i opet ponavljam - kao da sam u realnom životu živela trenutke opisane u onim fiktivnim pričama koje sam mesecima čitala.

Na kraju krajeva, znate kako se kaže – Život piše najbolje romane!

Prigušeni glasovi ljudi oko mene su me budili iz sna. Otvorila sam oči i sporim pokretima se podigla u sedeći položaj. Sunce je slabilo a naroda je bilo upola manje nego kada sam zaspala. Na Peđinoj ležaljci se nalazio peškir i jedna mala ceduljica na kojoj je svojeručno napisao da nije hteo da me budi i da će biti u hotelu.

Želeći da se još malo razbudim, otišla sam do obližnjeg bara i naručila jedan hladan mohito. Vratila sam se na ležaljku i uživala gledajući u more. Predivan ukus mente uz obilje leda je mazio moja čula dok su se talasi smenjivali i ujednačenim, mirnim zvukovima prosto opijali moj um a leptirići u stomaku su mi se pojačavali svakim talasom sve više.

To je bila ljubav, zar ne?

Bože, šta to pričam, pa majka ne može da bude zaljubljena u svoje dete. Ona voli svoje dete, voli ga najviše na svetu… ali zaljubiti se u njega?

Koliko ova moja pitanja, moje reči, koliko ona zaista imaju smisla? Zar to nije samo neki fenomen o kojem možemo da čitamo na internetu i na erotskim sajtovima? Zar to nije samo fikcija tih nekih napaljenih ljudi, a za mnoge čak i bolesnih, poremećenih ljudi? Koliko ljudska mašta, činila se ona nama potpuno nerealna i ništavna, ali koliko ona zaista ima nekog utemeljenje u stvarnom životu? Da, poznata mi je floskula – “Mašta radi svašta!”, ali to se ne odnosi na stvaran svet, zar ne?

Zašto želim da zagrlim svog sina, da ga pomazim, da ga osetim na sebi? Vi ćete sada reći – “Pa da, svaka majka voli da zagrli i poljubi svoje dete”, ali ne mislim ja na tu vrstu dodira. Ja želim dodir ali nežan, prisan, nevaljao… da, ja želim poljubac ali strastven, vreo, intiman…

Uhhhh… ne znam… da li ja ludim? Da li sam zaista poremećena, da li sam ja normalna… šta uopšte znači biti normalan?

Boreći se sa svim tim dilemama, zaustavila sam svoje misli koje su se haotično vrzmale po mojoj glavi, ispila sam koktelčić i pokupila stvari. Bosih nogu, prelazila sam preko toplog peska i koračala ka hotelu.