Susret sa profesoricom

Vraćam se iz škole, ništa manje smoren nego prethodnih dana, jer se već približio kraj i te četvrte godine. Svako od nas će na svoju stranu, sa starim drugarima ću i dalje ostati u kontaktu, a onda kreću nova upoznavanja, nove obaveze i naravno, učenje. Otvaram vrata od kuće, u tome pristiže i poruka. Poruku mi šalje profesorica Prava „Aco, pregledala sam ti maturski rad. Ima nekih sitnih grešaka, a i fali ti jedan dio, pa bih htjela da dođeš sutra da to ispravimo. Javi kada ti odgovara sutra.“. Gledam i ne vjerujem. Inače, profesorica je veoma mlada, skoro su sve takve u mojoj školi, ali ova, pored toga što je mlada, je i privlačna sama po sebi. Radila je neko vrijeme u sudu, pa je sva „poslovna“ kada dolazi u školu. Prosječne visine, nekih 170cm, niti mršava, niti debela, onako, taman, crna, kratka kosa – valjda se kaže paž – smeđe oči koje cakle kada ih gledate, pomanje grudi i srednja guza. Tu je od skora, pošto je stara profesorica dobila otkaz. Nisam je nešto simpatisao, ali malo po malo, mi smo sve češće komunicirali, pa smo tako i ostvarili kontakt van škole, a potrefilo se da mi i bude razrednica, tj. zamjena, pošto je ova na trudničkom i mijenja je do daljnjeg. Kada neću u školu doći, pošaljem joj poruku, i malo po malo kontakt se širio, ali da će me pozvati kod sebe kući, e to nisam ni mogao zamisliti. Uzeo sam telefon i rekao sam da mi sutra odgovara oko 16č i da ću je čekati u centru grada, odgovorila je da joj to vrijeme odgovara.

Podne je. Čujem zvuk alarma, gasim ga i vidim da je 13:30č. Ustao sam „malo“ kasnije, jer sam to veče bio sa drugarima vani, a onda smo se preselili na skajp, igrali neku igricu, i nastavili pričanje o curama, školi, planovima za dalje i svašta nešto. Uzeo sam majicu i hlače iz ormara, ostavio ih pokraj pegle, i otišao da se istuširam. Istuširao sam se, uzeo sam peglu i ispeglao majicu i hlače, uzeo sam laptop i spremio ga u torbu. Kada sam krenuo na stanicu, stiže poruka. Ona je. Kaže da neće dolaziti pred mene, nego da dođem direktno do nje i dala mi je svoju kućnu adresu, nije navela razlog zašto, samo je rekla da me tamo čeka. Rekoh okej, taman ću taksijem, da ne idem busom po ovakvom vremenu. Vani duva neki hladan vjetar, a naoblačilo se, rekao bi da je pao mrak, a ne da je još dan. Zovem taksi i čekam. Kada sam stigao pred njenu kuću, dolazim do vrata i taman da pozvonim – ona otvara.

-    Ćao, Aco, uđi – rekla mi je i osmijehnula se.
-    Dobar dan, profesorice.

Ulazim u kuću, izuvam se, a po glavi mi se stotinu misli prevrće, a na sve to, ona mi svojim izgledom pojačava rad srca i protok krvi kroz tijelo. Dočekala me je, ne kao učenika, nego kao nekoga pred kim nema stida. Uska, kratka, crna, kućna haljina, koja više otkriva, nego što pokriva. Njene male grudi sada dolaze do izražaja, struk koji bih rado uhvatio i držao je čvrsto dok je ljubim po vratu sa leđa, malena guza koja se sad tek prikazuje u punom sjaju i zrači nekom mekoćom. Mislim u sebi „Kako bih je slatko uhvatio i poljubio!“, ali me ona prekinula u tim mislima...

-    Hajde, šta se toliko izuvaš, dolazi ovamo.
-    Zapetljala se pertla, dolazim . – rekoh joj, dok me znoj od muke obliva.

Ulazim u dnevni boravak, a ona sjedi prekršetnih nogu na dvosjedu. Haljina joj samo pokriva guzu, dok su joj butine skroz otkrivene. Ne znam više ni šta da mislim, gledam gdje da sjednem, ali mi je ona pomogla u tome.

-    Sjedi tu u fotelju, udobnija je od taburea. – reče ona i pokazuje mi rukom ka fotelji.
Kada sam sjeo, osjetio sam neko olakšanje. Nije bilo ni treme, ni čudnih misli, nego profesorica Nataša koja sjedi pored mene, na dvosjedu, pokrivenom crnom kožom i sa njom na njemu.

-    Ovo vrijeme je tačno za izluditi. Niti možeš izaći vani, niti znaš šta obući, ma haos. – reče ona.
-    U pravu ste, možda nam na kraju i padne snijeg, ali ako mogu primjetiti, Vama to vrijeme, nešto posebno i ne smeta dok ste u kući.
-    Izvini što sam se ovako, neprikladno obukla, ali volim se u kući malo raskomotiti, još i ovo grijanje radi dobro, pa mi dobro dođe da se odmorim od suknji, košulja i štikli kada radim. – reče i uputi mi simpatičan osmijeh.
-    Ma, nema problema, samo se Vi raskomotite, zaslužujete bar vikendom.
Nasmijala se na to i počela mi je pričati gdje sam pogriješio i šta sam izostavio u svom maturskom radu. Izvadio sam laptop iz torbe, a ona mi je poslala na mejl rad,pa ćemo ga sada dovršiti.

-    Sram me bilo, zaboravila sam skroz. Šta ćeš popiti?
-    Skroz je svejedno, šta god.
-    Imam vino, kolu, pivo, pa biraj? Ja ću uzeti čašu vina.
-    Ako nemate ništa protiv, onda ću Vam se i ja pridružiti. – rekoh i nasmijah se šeretski.

Dok je ona otišla po vino i čaše, ja sam ispravljao greške koje sam napravio, a kada dođe, doradiću ga samo i to je to. Donijela je dve čaše i flašu crnog vina. Dok je sipala vino u čaše, pomislio sam: „Gdje ćeš bolje, flaša dobrog, slatkog i ukusnog, crnog vina i zgodna, slatka i primamljiva profesorica.“.

-    Izvoli.
-    Hvala. – rekao sam joj i nasmijao se u znak zahvalnosti.

Nazdravili smo i popili po gutljaj.

-    Baš je ukusno vino. – rekao sam joj.
-    Jeste. Obožavam vina, a najviše volim popiti koju čašu više vikendom, kada se opuštam. Mada je najbolje vino i najukusnije u dobrom društvu. – reče i nasmija se.

Počela mi je diktirati sa svog laptopa, šta trebam dodati. Napravili smo malu pauzu, ispili čašu vina, ona nasula još malo i neobavezno razgovarali. Dok smo razgovarali, vrijeme se malo poboljšalo, a i mrak je pao.

-    Mislim da je sada maturski rad odličan i da nema potrebe da ga više pregledam. Što se mene tiče, ti si četvrti razred završio. – nasmija se i reče mi.
-    Hvala Vam na pomoći. Još ostaje srpski i istoriju spremiti, i to je to.

Došlo je vrijeme da idem kući. Nekako mi je bilo žao što moram da idem, a ona kao bomba, a kako joj to reći. Došli smo do vrata...

-    Hvala Vam još jednom na pomoći, ugodnom društvu i slatkom vinu.
-    Nema na čemu, Aco, zaslužio si da ti pomognem, a za vino... – reče i napravi malu pauzu. Pogledao sam je u znaku pitanja, a ona je nastavila – kad god ti treba ugodno društvo, slobodno javi, pa ćemo popiti. – nasmija se i reče mi.

Nisam mogao vjerovati šta mi je rekla. Prišla je da me poljubi u obraz u znak pozdrava, a pošto je vino proradilo, mozak se lagano isključio, poslije tog poljupca u obraz, uhvatio sam je oko struka, primakao sebi i poljubio je strasno! Nije se opirala na početku, ali poljubac nije dugo trajao, ali za mene dovoljno da osjetim ukus njenih usana, pomiješan sa vinom.

-    Aleksandre, šta ti je? Pobogu, profesorica sam ti! – rekla mi je malo glasnijim tonom.
-    Izvinjavam se, ne znam šta mi bi. Vino. Ne znam. Vaša poruka, ovo danas što se desilo, pa Vaš zavodljivi izgled, a još i na to da me privlačite od kad smo počeli češće da komuniciramo... – pokušao sam se opravdati.
-    Znam, Aleksandre. Primjetila sam, ali profesorica sam ti, i ovo se ne smije pročuti, jer bih mogla imati problema u školi.
-    Ma kakav pročuti! Nisam lud da kažem nekome, pa da napravim i Vama i sebi probleme, sada na kra... – stavila mi je prst na usta, prekinula me i poljubila.
-    Laku noć, Aleksandre. Sutra ćemo razgovarati. – rekla mi je uz osmijeh, i naslonila se uz vrata.