Kada se taj dan mladi Nikola vratio iz poljoprivredne zadruge gde je
radio teške fizičke poslove za bogate gazde, bio je iscrpljen i samo je
želeo tanjir famozne mamine tople supe. Ušao je u malu garsonjeru u
kojoj je živeo sa majkom, izuo teške kožne cipele i skinuo svoju radnu
jaknu. Pre nego je iz kratkog hodnika skrenuo u kupatilo začuo je plač.
Tužno
je spustio glavu znajući da je to bio plač njegove majke. Ušao je za
trenutak u kupatilo da opere ruke i da se umije a zatim se uputio u sobu
koja im je bila jedina i koja im je bila sve. Tu, na malom kauču sedela
je ona. Milena- žena borac, žena za svako poštovanje. Suze je pokušala
da sakrije od sina koji je seo pored nje.
Nikola: “Šta je to mama? Jel je neko umro?” – pitao je zbog suza i pisma koje je držala u rukama.
Milena:
“Ha… znam da je uvrnuto ovo što ću reći ali, i takva vest bi bila bolja
od ove. Nije sine, ovo je poslednje upozorenje.” – potegla je čašicu
rakije i namrštila se.
Nikola: “Kakvo upozorenje?” – predala mu je pismo u ruku.
Crnim debelim slovima je pisalo:
“Usled
neplaćenih poreza i višemesečnih dugovanja (tačan iznos na dnu
stranice), država vam uručuje ovo pismo kao upozorenje da, ukoliko
dugovi ne budu isplaćeni (zajedno sa propisanom zakonskom kamatom) u
roku od 30 dana od dana prijema ovog pisma, državni sud će biti primoran
da preuzme stan sa svim stvarima koje zatekne u njemu.
Molimo vas da isplatite svoje dugove, a ako niste u mogućnosti slobodni ste da tražite novo mesto stanovanja.”
Milena:
“Sjajno, zar ne? Onaj tvoj snob od oca je sve propio i prokockao pa
pandrknuo… Bog da mu dušu prosti.” – suza joj je skliznula niz obraz.
Nikola: “Mama ne brini, prebrodićemo i ovo nekako. Uzeću duple smene i…”
Milena:
“Ne dolazi u obzir. Imaš dvadeset godina a već su ti leđa otišla. Niti
izlaziš, niti se družiš… sve sam sjebala. Trebala sam uzeti sav novac
dok sam još mogla i uložiti u tebe, u tvoje obrazovanje… jebiga.”
Nikola
je prišao svojoj majci i čvrsto je zagrlio. Poljubio ju je u čelo i
obrisao suze sa njenog lica. Osmeh joj se za trenutak pojavio. Volela je
njegov dodir i to je bilo jedino što joj je omogućavalo da preživi
svaki naredni dan.
Nikola: “Ti radiš dva posla mama, zašto ne bih mogao i ja? Naći ću nešto lakše ako želiš. Snaći ćemo se već nekako.”
Sedeli su tako zagrljeni. Nije se čulo ništa nekoliko minuta, dok tišinu nije prekinulo glasno zvono mobilnog telefona.
Milena: “Evo ga sad i ovaj. Samo mi je još i on falio. Molim?” – javila se porodičnom advokatu koji ju je pozvao.
Advokat: “Milena? Jesi ti?”
Milena: “A ko bi bio. Znamo sve, primili smo pismo… iselićemo se do kraja meseca."
Advokat: “Izvini ali ne zovem zbog toga. Imam dobre vesti za tebe i Nikolu.”
Milena: “Kaže da ima dobre vesti.” – obratila se sinu.
Nikola: “Pa daj ga na zvučnik da čujem.” – uključila ga je i spustila telefon na sto.
Advokat: “Grof Pavle Krstić. Jel ti znači nešto to ime?”
Milena i Nikola su se pogledali i shvatili da prvi put čuju za dotičnog.
Milena: “Prezime je moje devojačko ali… ne znam ni za jednog Pavla.”
Advokat:
“Gospodin je preminuo pre mesec dana i celo svoje imanje i ogromnu kuću
na tri sprata sa dve hiljade metara kvadratnih placa je ostavio tebi.
Samo treba da potpišeš i da uzmeš ključeve.”
Majka i sin su zanemeli.
Nikola: “A gde se to nalazi? Mislim, ta kuća?”
Advokat:
“Pozdrav, pretpostavljam da je to mladi Nikola, dakle kuća je na
jednom malom ostrvu na jugu države – zove se “Ostrvo Srce.” Siguran sam
da niste čuli pošto je dosta izolovano ali ja sam bio da obiđem prošle
nedelje i zaista je lepo. Priroda, ljudi… mislim da će vam se dopasti.
Naravno, usled vašeg trenutnog finasnsijskog stanja, možete i da prodate
kuću, ali potrebno ju je ipak malo doterati, znate- ima vodu ali struja
nije rešena - stare instalacije, zatim fasada ispucala, plesanj
ponegde... Niko nije živeo 15 godina u njoj još od kada se Pavle
razboleo i otišao u dom za stare u kom je bio dok nije preminuo.”
Milena: “Kada mogu da potpišem?” – drmnula je još jednu rakiju osećajući napokon malo svetla kako ulazi u njihov mračan svet.
Advokat: “Dođite do mene sutra ujutru.”
*
Nije
bilo vremena za gubljenje. Nikola je kupio karte za put a Milena je,
želeći nov početak za sebe i svog sina, počela to veče da se pakuje.
Nisu imali mnogo stvari i sve im je praktično stalo u 3 kofera.
Nikola: “Mama, znaš li ti uopšte tog lika? Mislim, da nije neka greška?”
Milena:
“Nemam ti pojma. Verovatno je to neki dalji rod, jebati ga. Ne želim
sada o tome da razmišljam. Uzela sam svu ušteđevinu, biće nam sasvim
dovoljno za početak. Jesi ti podigao plate?”
Nikola: “Jesam mama.
Nije nešto ali mislim da ćemo se snaći za prvu. Tamo će sigurno biti
nekih poslića… ostrvo je, verovatno neki ribolov nešto.”
Milena: “Ne brinem za nas. Više ne. Ajde, ljubim te i da se naspavamo, sutra nas čeka dugačak put. Kada si rekao da kreće bus?”
Nikola:
“U pola 10. Trebalo bi da put traje čak 22 sata pošto moramo brodom
jedan deo, dakle tamo smo sutradan oko 8 recimo. Bože, kada sam tražio
kartu za ostrvo Srce, pomislio sam da će mi se smejati, a žena mi mrtva
ladna pružila kartu.”
Milena: “Da znaš da ni ja nisam čula za to
mesto… Elem, sjajno. Nov početak sine. Uzbuđena sam, ne znam kako ću
zaspati. Dođi da te poljubim za laku noć.” – Nikola je došao do majke
koja ga je poljubila jednom u svaki obraz, a on je nju poljubio u čelo. –
“Srećo moja, ti me jedini nisi napustio.”
Nikola: “Nemoj tako mama, i taj gospodin Pavle je očigledno mislio na tebe.” – nasmejali su se i legli.
Imali
su samo jedan krevet na izvlačenje tako da je sin spavao na podu na
improvizovanom krevetu u obliku debljeg sunđera. Da, bili su siromašni
ali su imali jedno drugo i to im je bilo jedino bitno.
*
Sutra izjutra
Pre
potpisa dokumenata, advokat je pokazao Mileni i Nikoli jedinu sliku
Pavla koju je imao, ali su oboje nakon detaljnog gledanja ipak
zaključili da ga nikada u životu nisu videli ili sreli. Uopšte nisu
znali za njega.
Advokat: “Evo jedan potpis ovde, jedan ovde…
zatim pečat… iii gotovo! Čestitam, Gospođo Milena sada ste vlasnik
prelepe vile na ostrvu – “Srce”. Da, zanimljiv naziv zaista. Na mapi čak
nisam ni našao da piše ime, maleno je to ostrvce… Adresa - Ul Ljubavno
Gnezdo broj 8.”
Nikola: “Hahaha… šta je ovo, jel to neka šala?”
Milena:
“Zašto sine, baš fin naziv. Jeste malo onako drugačiji ali…” –
pozdravili su se sa advokatom i uputili se ka autobuskoj stanici.
*
Smestili
su se u neudobna sedišta i krenuli na put u novi život. Bili su
nasmejani i držali su se za ruke dok su gledali prirodu kroz prozor.
Milena je čvrsto držala sina osećajući sigurnost i pažnju koju joj je
pružao. Bila je pomalo i tužna što mu mladost teče uz majku, bez oca i
uz naporne fizičke poslove… svakako ne baš sjajno odrastanje.
Želela
je da jednoga dana oženi neku poštenu, ozbiljnu ženu, da se skući i da
nađe svoju sreću… ali isto tako se i bojala da ga ne izgubi. Bio je
prava slika i prilika i u dubini svoje duše je znala da je samo pitanje
vremena kada će neka da se upeca i da padne na njegov šarm.
Bio
je visok, crn, jak, prelepo mladoliko lice bez brade ali sa izraženim
muškim crtama, tamne oči… osećajan, nežan… Da, zvuči baš kao da je bio
iz neke nestvarne bajke, ali Milena ga je baš takvog videla.
*
Noć
se polako spuštala i Milena je zadremala. Glava joj se nemirno pomerala
i ponekada bi udarila malo u prozor pa je Nikola odlučio da je nežno
podigne i stavi u svoje krilo. Iako nešto krupnija, bila je laka za
njegove snažne ruke i ubrzo je bila priljubljena glavom na njegove grudi
sedeći mu u krilu.
Pomazio je mamino lice i gledao je kako
spava. Voleo je njenu toplotu i mekoću… njen miris. Mazio je njenu dugu
plavu kosu, njene ruke, struk… njen mali stomačić. Bila je niska i nešto
punačkija ali je voleo svaki deo nje podjednako. Njene zelene oči,
crvene usne, mali nosić.
Poljubio ju je u čelo kao i uvek pred
spavanje, ali ovaj put je otišao i dalje pa joj je poljubio i nos,
obraz… poljubio je i njen osetljivi vrat.
Milena: “Znaš, ako nastaviš tako Nidžo nikada neću zaspati.” – provirila je jednim umornim okom.
Nikola: “Haha… dobro, izvini mama što te volim… evo prestajem – obećavam.”
Nema komentara:
Objavi komentar