Draginja 2

Probudio se oko podneva, grlo mu je bilo suvo, jezik zadebljao a glava puna odjeka, svedočanstvo o noći prepunoj vina i jake hrane. Svedočanstvo o novom leganju u zoru i pražnjenju mošnica u neku od njegovih služavki. Samo koja je sinoć bila u pitanju. Uspravio se u postelji i taj jednostavan pokret natera ga da zastenje od glavobolje. Draginja, ne nije ona, nju nikada ne zadržava da noćiva. Jovana onda, ili ona kuvarica čije ime nikako ne mogu da upamtim. Da tako je kuvarica raskošnih grudi. Sinoć joj je naredio da ostane a onda je dovukao u postelju. Bila je njegovih godina, znatno starija od mladih služavki koje je voleo da zajahuje ali nešto u njoj probudilo mu je želju. Možda ogromne grudi koje  podrhtavaju dok hoda, jedri bokovi ili pogled iz kog viri muška stvar. Nije znao šta je po sredi, ali nije se pokajao. Jahao je satima a njena žestina je nadmašila njegovu, imala je ogroman žbun, taman i prošaran pokojom belom ali dole je još bila živa vatra, vrela i sočna i tri puta je darovao semenom.
-Ahmete!-Pozove svog slugu, a onda se namrštio kad mu se gorčina iz želudca povratila u grlo.-Ahmete!-
-Ovde sam plemeniti Musa beže.- Ahmet uleti usplahireno kršeći šake.
-Kad dolazi moja supruga?- Znao je odgovor ali se nekako nadao da se vara, da će odgovor glasiti sutra, ili još bolje naredne nedelje. Ipak nije bio te sreće.
-Danas plemeniti beže.-Ozari se Ahmet.- Očekujemo je do mraka i pripreme su već u toku. Ohladili smo šerbet a dao sam da pripreme i kolače koje plemenita toliko voli.-
-Da dobro si uradio.-Musa ustane mrka pogleda.
Ta krava jedino i voli hranu, u postelji međutim gora je od obične klade. A kada se vrati moram da budem oprezan i sa služavkama koje zajahujem, prokleta debela krmača i proklet njen otac zbog koga moram da je poštujem toliko.
-Neka pripreme mog konja.-Kratko zapovedi.-Izjahaću na kratko i neka me dvojica prate.-
-Odmah gospodaru. Nego.-Zastao je u dovratku sa lukavim pogledom.-Ako želite još nešto, možda da vam pošaljem neku služavku za pomoć oko odevanja. Eto mlada Draginja je dole od jutros.-
-Nikoga.-Musa odmahne glavom iako je osetio želju da je pozove. Da joj pogleda svetle oči i pune usne, da dodirne meku kosu i udahne miris koji ga je toliko palio. Ipak nije, cele je noći zajahivao kuvaricu i osećao je bol u udu i mudima a za Draginju nije hteo da bude polovičan.
Odenuo se i uvezao turban, zastao pred ogledalom ali nije video ništa jer misli su mu već neko vreme pripadale Draginji. Još od dana kad je prvi put opazio na zaprezi njenog muža, još tada je znao da je mora imati ali nije mogao ni sanjati da će mu tako okupirati misli i nakon što je dobije. Kad se samo seti kako je bila usplahirena tog dana kad ju je prvi put imao. Žena mu je otišla ocu, kao i sada što je bila odsutna, a on se cele noći nalivao vinom zamišljajući malu seljanku. To jutro je kišilo a kada se pojavila bila je prokisla do kože i darovala ga je prizorom ružičastih bradavica i busena boje meda. Znala je šta je čeka, naslutio je to u njenom pogledu i uzdrhtalom telu, pa iako se opirala snagom svoje duše priželjkivala je to svom snagom svoje puti. I dopalo joj se, još prvi put, a posle svaki put sve više i nije bilo načina na koji je nije tucao a da mu ona nije izlazila u susret. Baš kao što je to činio sa kurvama u dalekom Stambolu, u vreme dok je bio mlad i nije znao šta znači žena hladnih bokova i tast hladnih očiju.
-Gospodaru, spremni smo.- Sišao je u avliju i Aćim dotrči vodeći njegovog konja.-Kamo ćemo gospodaru?-
-Videćemo.-Musa sleže ramenima. Glava ga je još mučila i trebao mu je svež vazduh, jahanje lišeno bilo kakvog razmišljanja i razgovora. Poterao je napolje a pratnja je sledila na nepunih deset koraka, preko prašnjavog puta i livade, u pravcu šume koja mu je pripadala.
-Gospodaru.-Aćim ga sustigne jašući s leva.-Možda nije baš pametno u šumu gospodaru, bar ne sa ovako malom pratnjom.-
-Opet ti o onom seljaku.-Musa prekorno mahne prstom.-Neću da slušam gluposti, a ako vas dvojica niste dovoljni da me od njega sačuvate onda vas uzalud plaćam.-
-Izvinite gospodaru, samo.-Aćim napravi kiseo izraz lica.
-Šta samo, ajde izlani više.-
-Samo nije to tek običan seljak, jak je taj poput bika i kako je samo ubio Jakuba, njegovim sopstvenim nožem kroz oko.-
-Da Jakub nije bio pijan poput ovna, ne bi tako završilo!-
-Tačno je to plemeniti beže ali ipak.-
-Nema ali.-Preseče Musa a onda potera brže, na šumsku stazu i u pravcu njegove lovačke kuće. Ipak nije mu se jahalo čak onamo i na drugom skretanju odabra desni put, u pravcu pašnjaka i seljačkih imanja.
Galopirao je, a misli su mu bežale. Draginja, zatim kuvarica od sinoć, uh kako se samo tovari ta žena. Moraće je brzo ponovo potražiti, onda opet Draginja i pred očima mu oživi njen prvi dolazak u lovačku kuću. Supruga je tad bila na imanju i nije mogao tamo ganjati služavke, pa je koristi svaku priliku da odjaše u lov, samo je njegov ulov bio druge vrste. Draginju je već redovno timario i kad je pozvao sa radošću se odazivala. Do tada je već svašta naučila, da mu ustima donese radost, čak i da proguta njegovo seme dok bi ga gledala, onim njenim, zelenim očima. Ipak tek tu u lovačkoj kući, daleko od svih, prvi put ga je stavio u njeno dupe. Urlala je i molila za milost ali to ga je dodatno raspalilo i udarao je bez milosti, svom snagom krupnog tela dok se ona uvijala ispunjena bolom i užitkom. Kasnije je i to rado prihvatala i takvu još nije sreo. Mada i kuvarica od sinoć... I on šakom stegne sopstveno međunožje koje se budilo. Kakav bi to bio prizor, zajedno tucati njih dve, crnku snažnih grudi i bokova i nežnu Draginju, mlečne kože i sa dvostruko manje godina.
-Gospodaru kočije!-Aćim ga trgnu, pokazujući siluete koje su se pomerale.-Rekao bih kočije vaše supruge.-
-Poranila je.-Musa se namršti škiljeći u pokazanom pravcu.
-Da ih presretnemo gospodaru?-
-Nema nam druge.-Podbo je konja i oni kretoše.
Presreli su ih dok su kočije uspinjale uz nizak breg obrastao šikarom.
-Dobro došla ženo!-Musa viknu prilazeći u sporom kasu. Doterao je konja uz bok druge zaprege i njegova žena odvrati zajedljivim tonom koji je tako mrzeo.
-Bolje te našla mužu. Opet si bio u lovu i opet vidim bez ulova.-
-Šta da se radi.-Musa slegne ramenima.-Znaš da sam nespretan lovac.-
-Znam li?- Odvrati Ajša sa prezirom u pogledu.-Mislim da ipak, s vremena na vreme, ponešto uloviš.-
-Nemoj tako kćeri.-Žena koja je sedela nasuprot Ajše ustane i Musi zastane dah. Bila je zabrađena i do tada je nije prepoznao ali radilo se o njegovoj tašti. A gospa Fatima, iako zagazila u četredeste, bila je jedan od najlepših prizora za muške oči. Glatka lice, vitkog struka i jedrih grudi. A tek koža, boje kafe i bez suvišnih mrlja i pega.
-Poštovana tašto.-Musa se nakloni za trenutak ostavši bez reči.-Praznik je za dušu videti vas ovde.-
-Hvala plemeniti moj zete.-Fatima odvrati osmehom i onim njenim pogledom koji mu je uvek terao krv u prepone. Pogledom koji je svašta nagoveštavao.
A svašta ona i želi jer onaj njen već gazi šezdesete a njena krv još uvek je vrela. Ali ipak opasna je to pomisao, jer ne bi mi glava ostala na ramenima kad bi matori veštac nešto saznao.
-Zete sa nama je i mlada Eufemija.- Fatima pokaza na devojku sa leve strane i ova ustane.
-Radost je ugostiti sestru moje plemenite supruge.-Musa se nakloni još jednom i to izazove rumenilo kod njegove svastike. Bila je mlađa od Ajše, gotovo pet godina ali za razliku od njegove debele supruge ona se izgledom umetnula na majku. Samo je nežnija i manje naglašenih oblina ali boja kože i pogled u očima, pogled koji nagoveštava je istovetan kao onaj u njene majke.