PUTOVANJE

Tokom leta sunčevi zraci počnu da me obasjavaju kroz prozore već oko 5 ujutru, ali me to jutro nisu mogli probuditi. Za to je ipak bio zadužen moj alarm koji je počeo da se oglašava oko pola 7. Umorni kapci su se borili protiv mene i dobrih desetak minuta su uspevali da me zadrže u mraku. Ipak, uspela sam mrzovoljno da ustanem na noge i sporim koracima odem do kupatila.

Mala nužda, umivanje, pranje zuba, kremica na ruke i lice… sve obavljeno za svega par minuta. Već sam se osećala razbuđenije ali falio je tajni sastojak – jaka, gorka crna kafa. Dok je voda kuvala na šporetu, skinula sam svoju spavaćicu i navukla na sebe diskretan crni donji veš. Zatim sam zakuvala kafu, sipala do vrha u svoju omiljenu šoljicu i ostavila je da se hladi dok sam se dalje oblačila.

Predivna crna uska suknja koja je završavala ispod kolena je sjajno išla uz moje tamne najlon hulahopke, košuljica bela i upasana sa svega jednim dugmićem otkopčanim jer sve više od toga zaista ne bi bilo primereno samohranoj majci odraslog deteta. Svoju dugu plavu kosu sam vezala u rep a usne ukrasila svetlo crvenim karminom. Kao mali detalj za kraj, prsnula sam pri dnu vrata svoj omiljeni “La Vie est Belle” parfem.

Ispivši toplu kafu, ostalo je još samo da pozdravim svog sina. Pokucala sam na vrata i tiho ušla u njegovu sobu. Bilo je mračno, hladno, depresivno… bilo je tako već desetak dana. Razgovore je izbegavao, a iz sobe maltene da nije ni izlazio.

Staša: “Lepi… hoćemo da ustajemo polako?” – prišla sam i sela na samu ivicu njegovog kreveta.

Bila sam tužna gledajući ga tako sklupčanog, raščupanog i “praznog.” Nešto ga je očigledno mučilo. Nije spavao u tom trenutku, čak po crvenilu oko njegovih očiju činilo mi se da je celo veče zurio u jednu tačku, u jedno ništa.

Rizikujući da izgužvam odeću, legla sam uz njega, poljubila ga u obraz i počela da češkam njegovu kosicu. Iako delimično pokriven tog toplog, letnjeg jutra, moj dragi sin je bio hladan kao led. Zagrlila sam ga kako bih ga makar malo ugrejala i prenela mu svoju vedru i pozitivnu energiju.

Staša: “Hajde, ustani pa da nešto ručkaš.”

Peđa: “Nisam gladan.”

Staša: “Sine ne pamtim kad si poslednji put nešto pojeo. Moraš jesti, treba ti snaga.”

Peđa: “Ma, i onako sam dovoljno debeo.”

Možda nije tada shvatio ali rekao mi je sve što treba. Takva misao je mogla da ga poremeti samo ako bi došla od neke ženske osobe, od neke osobe koja mu je značila više od ostalih. To je dakle bio uzrok njegove katatonije i apatije.

Staša: “Sine, koja god da ti je to rekla, ne zaslužuje te. Ona koja ne ume da ceni tvoju dobrotu, tvoju iskrenost i pažnju… zaboravi je. Slušaj svoju majku, znam vrlo dobro šta pričam. Izgledaš odlično i želim da tako i razmišljaš… da voliš sebe i svoje telo.” – blago razmaknutim usnama poljubila sam ga prisno u desni obraz koji je polako počinjao da dobija boju.

Peđa: “Da, lako je tebi to da kažeš. Pogledaj kako izgledaš.”

Staša: “Joj molim te… a kako ja to izgledam?” – uštinula sam ga za obraz što mu je za kratko izmamilo osmeh.

Peđa: “Dobro, dobrooo… ubedila si me, ustaću. Zaista mi krče creva. I mama… hvala ti.” – obgrlio me je rukama i poljubio u obraz.

Pogledali smo se kao hiljadu puta pre toga, ali ovaj put sam zaista mogla da vidim tugu u njegovim očima. On nije imao tu čvrstinu, tu samouverenost kao ja… naprotiv, bio je možda čak i preveliki emotivac, ali mu je to upravo i davalo sposobnost da voli i da pruži ljubav svima oko sebe.

Ruka mi je prešla preko njegovog mladolikog lica, pokazujući mu koliko ga volim i koliko brinem za njega. Bez ikakvih daljih reči, ustala sam, obula se i krenula na posao.

Posao sekretarice možda i nije toliko uzbudljiv, ali za mene je bio savršen. Odgovornost nije mala kako neki misle, ali pošteno sam ga radila od svoje dvadesete godine, i tada sa osamnaest godina radnog staža, bila sam na dobrom glasu a i zarađivala sam u skladu sa tim.

Kancelarija je bila prostrana, tiha… ali ja sam to jutro osećala kao da me je nešto stezalo i galamilo na mene. Nisam imala mira i razmišljajući o svemu shvatila sam da se neću smiriti sve dok mi sin ponovo ne bude onaj stari – nasmejan, duhovit, veseo, radostan.

Staša: “Kako da mu pomognem, šta da uradim da ga vratim na pravi put???” – govorila sam u sebi.

Morala sam nešto da preduzmem. Možda je bilo i trunke sebičnosti u svemu tome jer sam htela i sebi da olakšam kako ga ne bi morala gledati takvog, ali najvećim delom je to bilo zbog njega – da njemu vratim radost u život.

Šef: “To je sve u redu Staša, ali znaš da to moraš ranije da mi saopstiš. Postoje određeni rokovi i…”

Staša: “Slušaj, radim za tebe koliko već… preko deset godina. Ni jednom nisam nešto ozbiljno zabrljala, ni jednom nisam zakasnila na posao. Molim te kao dobrog prijatelja ali i kao poštenog šefa da mi otvoriš bolovanje, dve nedelje u vr’ glave. Ovo je poslednje leto pre nego mi sin krene na fakultet, posle toga nećemo imati vremena ni za druženje a kamoli letovanje.”

Mrdao je svojim ofarbanim tamnim brkovima dok mu se ćela nežno sijala i caklila. Rumeni punački obrazi su mu se ubrzo pomerili zajedno sa usnama i formirali iskren i veseo osmeh. Bio je to znak da je prihvatio moju molbu.

Šef: “Ti si moja najbolja sekretarica, tu zaista nema zbora. Ajde, beži da te ne gledam.” – vickasto je dobacio. – “Osunčajte se i za mene pa se vidimo za 15 dana.” – rukovali smo se i odmah sam se uputila u turističku agenciju.

Bez mnogo premišljanja rezervisala sam sinu i sebi smeštaj na prvom mestu koje mi se učinilo zanimljivim i uplatila potreban avans.

Dobra dva sata sam lutala po gradu kupujući neophodne stvari za put, čak sam stigla i do svoje kozmetičarke da sredim nokte, pre nego sam se vratila u stan.

Miris kajgane i bele kafe se prostirao kroz celu kuću. Pratila sam tu prijatnu aromu koja me je odvela do Peđine sobe. Pokucala sam i ušla unutra.

Staša: “Šta to radiš?” – trgnuo se i okrenuo ka meni.

Peđa: “Mama? Khm… otkud ti? Mislim, zar nisi na poslu?”

Staša: “Na godišnjem sam od danas pa sam htela da te iznenadim. Šta kažeš na ovo – deset dana, polu pansion, more, plaža, sunčanje… devojčice u bikinijima? Kako ti to zvuči?”

Tu eksplozivnost kojom je ustao i skočio mi u zagrljaj - danima nisam videla. Bio je presrećan i nije se stideo to da mi pokaže, zamenjujući hladan uzraz lica sa nežnim ali iskrenim osmehom.

Peđa: “Kao da si znala da mi baš to treba. Da odem negde daleko i makar na par dana da ne razmišljam ni o čemu.”

Staša: “Pa ja sam ti majka, ja te najbolje poznajem. Slušaj, nemamo mnogo vremena, krećemo izjutra. Napraviću plan puta, trebaće nam kolima dva dana tako da će biti prava mala avantura. Jesi dovoljno siguran u sebe pa da i ti odvoziš jedan deo?”

Peđa: “Uhhh… tek što sam položio. Ali ako mi budeš pomagala malo tokom puta?” – umiljatim izrazom lica me je pogledao.

Staša: “Pa naravno, to se podrazumeva.”