ZVEZDANO NEBO

Kako opisati osećaj stida? Kao i ostala ljudska osećanja, ona ne mogu da se dodirnu, čuju, namirišu… ona se prosto osećaju. Svako ih doživljava na svoj način, svako ih opisuje na svoj način… ali ja nemam dovoljno izraza kojim bih opisala stid koji me je stezao to jutro.

Sakrila sam oči iza tamnih stakala svojih naočara i gledala u put pred nama dok smo se vozili po nepoznatim stazama. Opori miris upišanih bokserica kao da mi se sklupčao u nozdrvama i podsećao me na taj sramotan čin.

Peđa: “Mama, jesi dobro?” – zabrinuto je upitao i prekinuo moje haotično razmišljanje.

Staša: “Šta? Aaa… ma jesam, dobro sam. Nešto sam se zamislila.”

Peđa: “Hoćeš podeliti te misli sa mnom? Pomalo je dosadno kada ćutiš.”

Staša: “Hmmm… pa nešto kontam, možda je bolje da odvozimo danas ceo dan i noć, i da lepo izjutra stignemo u hotel. Šta kažeš? Bolje nego da stignemo uveče kasno.” – rekla sam ono što mi je prvo palo na pamet.

Peđa: “Uhhh… ne znam da li bih izdržao baš celu noć da vozim.”

Staša: “Pa naravno, ti odvozi dan a ja ću noć. Može tako?” – kratko je razmišljao ali je prihvatio moj predlog.

Nakon dve kafice i ukusnog doručka u jednom usputnom restoranu, nastavili smo put mnogo opušteniji i veseliji. Uspevala sam da mu izmamin nekoliko stidljivih osmeha koji su me oraspoložili još više. Niko nije imao tako jedinstven i mio osmeh kao moj sin. Koliko mi je samo falilo da ga vidim takvog posle napornih desetak dana blage depresije i zatvorenosti.

Uz te naše slatke razgovore i pevušenje uz radio, vreme je brzo letelo. To je ono kada kažu – vreme brzo prolazi kada se lepo provodiš. E upravo se to dešavalo, tako da smo se oboje iznenadili kada smo primetili da se sunce polako ali sigurno gubi iza horizonta.

Staša: “Peđa, šta kažeš da nađeš neko mesto i skloniš nas sa puta, da protegnemo noge. Sunce zalazi, taman da se malo okrepimo pre nego ja preuzmem volan.”

Nastavio je da vozi još par kilometara dok nismo naišli na predivno maleno jezero, svega stotinak metara od glavne ceste. Parkirali smo se, izašli iz auta i počeli da se rastežemo udišući pritom okrepljujući svež vazduh. Okruženi šumama, planinama, cvetnim poljanama… seli smo na zelenu travu pri obali jezera i pijuckali vodu, dok je nešto svežiji vazduh hladio naša pomalo znojava i topla tela.

Staša: “Bože kako je lepo. Mogla bih ladno da živim ovde, bukvalno tu na jezeru.”

Peđa: “Stvarno? Mislim, ovde je zaista božanstveno, ali zar ti ne bi falili tvoji prijatelji, posao, grad…?”

Staša: “Pa dobro, priznajem da bi mi falila jedna osoba… moj najbolji prijatelj. A ostalo… ma prvi dan bih zaboravila na sve druge stvari.”

Peđa: “Najbolji prijatelj? Misliš na onu tvoju koleginicu sa posla?” – zbunjeno je upitao.

Staša: “Ma ne… mislim na svog jedinog pravog prijatelja.” – prišla sam mu, sela tik uz njega i zagrlila ga. – “On je jedan fini momak, ljubazan, kulturan, zgodan, pre pre prepametan. Ali on uskoro kreće na fakultet i mora da bude u gradu, tako da bi mi on jedini falio.” – namignula sam mu i pomerila mu šiškice u stranu.

Iznenađeno me je pogledao. Nije očekivao da ću reći tako nešto. Okruglasti obrazi su počeli polako da mu se crvene, plavkaste oči su mu se zakalile, a uske roze usne su mu bile blago razdvojene. Njegovo nešto krupnije telo se tada stidljivo sklupčalo, kao da nije znao šta da kaže i kako da reaguje. Pogled mu je prelazio preko mog lica, povremeno se zaustavljajući na mojim usnama.

Staša: “Sine… tih si mi… zamišljen. O čemu razmišljaš?” – veoma tiho sam ga upitala.

Peđa: “Razmišljam… razmišljam o jednom događaju.” – odgovorio je toliko tiho da sam jedva uspela da ga čujem iako smo bili sami u sred ničega.

Oči su mu se tada zatvorile a glava mu je nežno klonula.

Staša: “Želiš li da podeliš te misli sa mnom?” – mirno sam mu vrhove prstiju naslonila na bradu i lagano mu podigla glavu.

Otvorio je oči i pogledao me. Licima smo bili veoma blizu, mogla sam da osetim njegov topao dah na svom licu. Nešto ga je mučilo, mogla sam to da prepoznam na njemu. Ipak, reči su izostale.

Staša: “U redu, ne moraš mi reći.” – mazila sam ga po obrazu ne skidajući pogled sa njega.

Peđa: “Izvini mama. Nije to, nego… moja ona bivša. Isto smo ovako sedeli jedno veče kada sam joj rekao da…” – tu je naglo zastao.

Staša: “Sine, meni možeš sve reći, nadam se da to znaš. Šta si joj rekao?”

Duboko je udahnuo, stidljivo me pogledao kao da skuplja hrabrosti… i izustio.

Peđa: “Volim te!”

Boja i ton tih reči, uz njegov topao, iskren pogled su me u trenutku naježili. Osećala sam kao da su te reči bile upućene meni…

Staša: “Peđa… to je predivno. To je tako romantično, dirljivo, toplo…” – naslonila sam svoje čelo na njegovo i zatvorila oči.

Vrh mog nosa je nežno pipkao njegov nos, a disanje nam se znatno ubrzalo kao i kucanje srca. Koliko god mi sve to prijalo, nije bilo primereno, pa sam odvojila lice od njega ali sam i dalje držala dlan na njegovom obrazu.

Staša: “I? Šta je potom usledilo, ako nije tajna?”

Peđa: “Nije mi ništa rekla. Samo se nasmejala, prišla mi i… poljubila me.”

Drhtala sam. Njegov pogled me je sekao kao žiletom. Oči su mi se “zalepile” na njegove usne. Videla sam svaku njihovu neravninu, jasno sam razaznala vlažniju unutrašnjost od suve spoljašnjosti. Merila sam, vagala, računala… dok smo bivali sve bliži jedno drugom. Njegova blizina, miris, toplota… oči su mi se zatvorile, jezikom sam nežno oblizala usne pre nego su se sudarile sa njegovim usnama.

Bio je to kratak, neoprezan poljubac, uz minimalno kontakta. Ali kao da je ogromna iskra sevnula u tom deliću sekunde. Nije mi bilo lako ali sam uspela da se saberem, i dalje ga gledajući na svega par centimetara udaljenosti.

Peđa: “Joj Bože!” – zacrveneo se i stavio ruku preko usta. – “Izvini mama… vratila si me u taj trenutak… zaneo sam se i…” – pokušao je da se pravda, iako sam bila kriva isto koliko i on.

Staša: “U redu je, i ja sam preterala. Htela sam samo da vidim… ma ne znam ni šta sam htela.”

Peđa: “Makar si se uverila da se očajno ljubim. Tako mi je i ona rekla to veče, odmah posle poljupca.” – tužno je dodao.

Staša: “Očajno? Ne bih rekla. Možda malo stegnuto, ali…”

Peđa: “Pa ti si mi majka pobogu… naravno da sam stegnut.” – govorio je kroz smeh.

Staša: “Peđa, nemoj sada da se vadiš… nema to veze sa tim. I ti si moj sin pa ja nisam bila TOLIKO stegnuta. Slušaj, ako želiš da naučiš, samo me poslušaj i probaj potpuno da se opustiš i prepustiš.” – naizgled sam govorila smirenim tonom, ali sam u sebi gorela od treme i nervoze.

Peđa: “Šta? Sada da se opustim?” – zabezeknuto je upitao.

Staša: “Nema nikoga oko nas. Znam da zvuči sumanuto ali samo želim da ti pokažem. Veruješ mi, zar ne?”

Uplašeno me je gledao.

Peđa: “Verujem ti… naravno.”

Staša: “Ajde onda, samo još jedan poljubac. Malo razdvoji usne, opusti ih sa osećajem i nasloni ih…”

Ubrzo su nam se usne ponovo spojile.

Naravno da sam bila svesna koliko je to bilo pogrešno, ali nisam mogla da izdržim i da zaustavim voz koji je uveliko jurio. Poljubac je bio mnogo mekaniji i prisniji.

Staša: “Bravo sine… vidiš da sada nisi bio stegnut. Ajde još samo jedan poljubac. Jel može?”

Peđa: “Mhm…” – nije ni otvorio oči.

Staša: “Priđi… poljubi svoju mamicu.”

!!!!!!!!!!

Mamicu? Mamicu??? Zaista sam to rekla? Bože dragi, odakle mi uopšte takva reč u TOM trenutku? Ni u najluđem snu je ne bih izgovorila pred svojim sinom!

Mislila sam da će ga to uplašiti i odbiti, ali naprotiv! Neka silna energija je izbila iz njega, rukom mi je uhvatio obraz i čvrsto me poljubio u usne. Disao je veoma ubrzano i oprezno je prelazio sa donje na moju gornju usnu, dozvoljavajući pritom i svom jeziku da me nežno dodirne. Uzdasi su postajali sve glasniji i češći…

Ljubili smo se skoro ceo minut kada smo odlučili da prekinemo. Zadihani i crveni, gledali smo jedno u drugog sve dok nismo počeli grohoto da se smejemo u fazonu – Bože, pa mi nismo normalni!

Međutim, smeh mi je naglo nestao sa usana kada sam spustila glavu. Ugledala sam jasnu izbočinu na njegovom šorcu i raširila oči shvatajući da se sin upravo napalio nakon što me je poljubio.

Peđa: “Mama… ja…” – stavio je ruku preko izbočine, naglo ustao i trčećim korakom se sjurio do automobila.

Realnost me je tada “pukla”. Šta to učini, crna Stašo??

Ustala sam i duboko udahnula. Morala sam ja biti ta koja će da bude zrelija… koja će da bude glas razuma. Vratila sam se do kola i videla sina koji je ležao na zadnjem sedištu, pokriven majicom preko glave. Otvorila sam vrata, uspela da sednem pored njega i počela da ga mazim po skrivenom licu.

Staša: “Ajde sine, nemaš se zašto stideti. To je sasvim normalna reakcija. Malo smo preterali, zaneli se… ali nema zašto da se sramiš.” – čekala sam bilo kakvu reakciju ali je ona izostala. – “U redu, lezi ti i odmori, a ja ću te probuditi ujutru pre nego stignemo. Ljubim te.” – poljubila sam ga u obraz preko te tanke majice i prešla na mesto vozača.