Komšinica: “Bože Ceco, pa zar ne možeš da se strpiš makar jedan dan?
Sin tek što ti se smestio u stan a ti ga već gnjaviš.” – govorila je
moja komšinica dok sam ja nestrpljivo gledala u monitor računara.
Ceca: “Joooj… još uvek piše offline. Vidiš ovde ovo crveno, e kad
bude zeleno i bude pisalo online znači da je na vezi.” – pokazivala sam
joj prstom na ekran.
Komšinica: “Vidi ti nje. Otkad se ti razumeš u tehnologiju? Do juče nisi znala ni SMS da pošalješ.”
Ceca: “Gnjavila sam ga skoro mesec dana da mi sve objasni, kako šta,
gde da kliknem kako da se javim, kako da pozovem… Mislio je da neću
skontati, ali ima mama klikere, oo daaa…” – ponosno sam zaključila.
Komšinica: “Pa lako je tebi kad predaješ engleski u školi. Ja to što
piše ništa ne razumem. Mi smo kao deca morali da učimo nemački. Nego,
ako sam dobro shvatila, ova kamera ovde te snima i onda on tebe vidi na
svom kompjutoru? I šta onda? Jel možete da pričate?”
Ceca: “Upravo tako, a imam i ove slušalice, vidiš na njima je i
mikrofon tako da možemo praktično besplatno da pričamo i da se gledamo
koliko hoćemo! Trebala bi i ti da uvedeš ovaj internet… sjajna
stvarčica.”
Komšinica: “Ma, pored onog mog lenjivca od muža za kojim spremam i perem… samo mi još taj intramet fali.”
Ceca: “Hahahaha… IN-TER-NET! A ako ćemo da budemo potpuno iskreni,
internet pruža mnogo zanimljivih stvarčica… da, daa…!” – namignula sam
joj.
Komšinica: “Jaooooj Boože Cecoo… pa ne misliš valjda na one…” –
prišla mi je da mi šapne – “…bezobrazne filmove? Čujem da ih je i ova
naša voditeljka snimila. Znaš ona matora?”
Ceco: “Bezobrazni, bezobrazni, nego šta. Da, videla sam taj njen
snimak… nije se baš proslavila.” – odgovorila sam i nastavila dalje. – ”
Znaš da sam sama evo već skoro dve decenije, i mogu ti reći da od kada
sam otkrila porniće ponovo sam
srećna i zadovoljna! Vidi ovaj moj osmeh! A i mnogo bolje spavam nakon što… razumeš šta hoću da kažem!”
Komšinica: “Pa ti si potpuno prolupala! Ruku na srce, ja nisam sama
ali kao da jesam. Tebe je muž ostavio davno, a evo ga ovaj moj, nije me
pipnuo još od one slave u Kikindi pre 5-6 godina kad se napio pa me
spopao u kolima. Ali ti, što kažeš
– pornići, ili kako već… nije to za matoru ženu kao što sam ja!”
Ceca: “Varaš se. Pa ja sam evo mlađa od tebe svega par godina, ali se
i sa 43 osećam mnogo mlađe i zadovoljnije nakon što sam pronašla sebi
ovu zabavu.”
Komšinica: “A reci mi… jel ti svaki dan… mislim, gledaš to?” – bila je veoma radoznala da sazna.
Ceca: “Pazi ovako, svako veče pred spavanje umesto onih tužnih romana
koje sam čitala pa posle nisam mogla zaspati do pola noći, e sad umesto
njih nađem nešto na internetu za šta sam raspoložena, može neki filmić,
može i neka pričica, veruj mi ima jako dobrih, i polako na posao. Posle
samo ugasim računar i spavam kao beba.”
Komšinica: “Eto ti šta je tehnologija – čudo. Bilo kako bilo komšinice, tebi se evo upalila ova zelena slova.”
I zaista, moj sin je bio online.
Tek je ušao drugi put u taj stan koji smo mu našli, tako da mu je verovatno trebalo vremena dok se snađe i raskomoti.
Stan je bio mali, samo kuhinja, kupatilo i soba, ali sasvim dovoljno
za njega samog. Bio je blizu fakulteta i menze što je bilo najbitnije.
Nije imao veš mašinu tako da sam mu rekla da svaki vikend dođe kući
pošto je fakultet bio blizu, u gradiću pored, autobusom mu je trebalo
svega sat i po do kuće. Dogovorili smo se da ponese veš da mu operem, i
ako ima još neke potrepštine da mu se kupi.
Moj sinčić, moj ponos i dika… navikla sam na njegovo prisustvo.
Oduvek smo bili zajedno i bili smo veoma povezani. Bio je moj jedinac, i
blago je reći da sam bila tužna što nije tu, ali sam znala da moram da
ga pustim da se osamostali i da mu pružim mogućnost da studira i da ima
sigurniju budućnost.
Njegova slika se pojavila na ekranu i počela je da svira neka melodija. Prihvatila sam poziv i ubrzo ugledala sina.
Marko: “Zdravo mamaaa… Izvini, nisam mogao ranije da se javim pošto
sam negde bio zaturio punjač za laptop.” – gledala sam ga na ekranu i
slušala preko slušalica.
I on i ja smo se videli veoma dobro i nije bilo nikakvog seckanja ni
kašnjenja na snimku. Očigledno su internet veza ali i kamerice bile
kvalitetne, mada se ja u to nisam razumela najbolje, to je sve on
sredio. Sedeći ispred kamere mogli smo da vidimo jedno drugog otprilike
do sredine stomaka, dok donji deo tela ni njemu ni meni nije stajao u
kadar.
Ceca: “Nema veze, evo komšinica i ja pijemo vince i pričamo o tebi. Jel ti je toplo, jesi gladan…?”
Marko: “Mamaaa… jesmo se dogovorili da ne brineš i da se opustiš.
Videćemo se svaki dan preko
kamere, a za vikende ću dolaziti kući. Mislim, nije kao sam otišao u
drugu zemlju.”
Bio je u pravu. Zaista sam se ponašala kao da je i dalje dete.
Ceca: “Dobro, evo obećavam, nema više sekiracije. Inače, izašao je
novi raspored u školi, tako da radim do tri popodne ceo ovaj mesec, pa
ću čim stignem sa posla upaliti računar tako da uvek budem na vezi da
možeš da me zovneš.”
Marko: “Nema frke mama, ja najkasnije dolazim sa predavanja svaki dan oko 6 uveče, tako da tu negde očekuj poziv.”
Bila sam veoma srećna što ćemo se čuti svaki dan. Sama pomisao da ću
svoju najveću ljubav na svetu viđati redovno iako smo kilometrima
daleko, mi je stavljala osmeh na lice.
Bojala sam se, doduše, kako će se snaći. On nije neko ko bi lako dolazio do
prijatelja. Pomalo je povučen, i nije imao previše iskustva sa
devojkama, bar koliko sam ja znala. Ipak, on je bio zlatno dete i
sigurna sam da ta koja se u njega zaljubi neće imati problema.
Marko: “Mama, ljubim te. Pozdravi komšinicu, a ja odoh da se raspakujem pa ću u krpe. Sutra su mi rano predavanja.”
Ceca: “Važi sine, ljubi te majka i lepo spavaj.”
Komšinica: “E svašta! Kao da je tu pored nas. Znaš, možda bih zaista
mogla da uvedem taj… internet. Izgleda da i nije tako loša stvar.”
Nema komentara:
Objavi komentar